Narandžasto koštunjavo voće – breskva(e) je poznato po tankom sloju sićušnih dlačica koje prekriva njegovu spoljašnjost
Bez obzira da li uživate u baršunastoj koži ili više volite da je ogulite, možda ćete se zapitati zašto su breskve uopšte razvile ovu jedinstvenu osobinu – “dlakavost”.
Dok neke biljke koriste trnje i otrov kako bi odvratile predatore, breskve uzvraćaju dlakama.
Insekte iritiraju fine čekinje i zbog toga se neće zadržati dugo nakon što slete na plod. Ovo ih sprečava da prave obrok od mekog, za ljude slasnog zalogaja ili da polažu jaja u breskvu.
Pored kontrole štetočina, dlačice breskve su i prirodni konzervans. Ista delikatna koža i meso koji breskve čine podložnim gladnim bubama dovode ih u opasnost od truljenja pod određenim okolnostima.
Pošto voda podstiče množenje bakterija, višak vlage na hrani može ubrzati propadanje. Dlačice breskve odlažu ovaj proces tako što sakupljaju kapljice kondenzacije i drže ih dalje od kožice ploda a breskva zauzvrat ostaje još neko vreme ukusna i čvrsta.
Za razliku od mnogih proizvoda koji se prodaju u supermarketima, moderne breskve nisu rezultat selektivnog uzgoja. Fosilizovane koštice pronađene u Kini sugerišu da su breskve slične onima koje jedemo danas rasle bez ljudske intervencije u eri kasnog pliocena.
To ne znači da se nismo bavili usevom u novijoj istoriji. Nektarine su samo vrsta breskve koju smo uzgajali da bude glatka, i kao rezultat toga su podložnije “prijetnjama”.
