Турски писац и нобеловац Орхан Памук написао је текст који су пренијели медији, поводом катастрофалиних земљотреса који су погодили ту земљу и однијели хиљаде живота.
Памук, између осталог, пише:
Снијег који је повремено падао у току ноћи и јутра прекрива рушевине зграда од по петнаест-шеснаест спратова као и оних од два-три спрата које су се срушиле за три до пет секунди, скрива сав бол земљотреса, оне који су погинули као и оне који тренутно умиру.
Људи који су ту живјели, они који су се спасили из својих домова уништених у снежној и тамној ноћи и остали преживели срећници вјероватно су отишли негдје другдје да се склоне од хладноће. Нема никог ни да тражи ни да се распитује, вјероватно зато што нема других преживјелих из ове куће.
…Према подацима које је држава објавила, у региону је уништено или оштећено око седам хиљада објеката. Као што се објављује мањи број погинулих, крије се и број уништених објеката. Нема информација о томе шта се дешавало у мањим градовима и мјестима пошто је струја искључена, мобилни телефони нису радили због прекомерног оптерећења, а путеви су затворени. Читамо на Твитеру да су неки мањи градови потпуно уништени, али да ли је то истина?
Има повријеђених и оних који умиру на хладноћи, заробљених под рушевинама и гомилом бетона као дјевојчица тужних очију. Ако је у свакој срушеној згради било троје који су чекали да их неко спаси док су оплакивали мртве и затрпане чланове породице, можемо закључити да је близу двадесет хиљада људи чекало помоћ испод и у гомилама бетона на које је нападао снијег. Стручњаци и обучене особе које су требале да стигну до њих, жале се на недостатак превоза на аеродромима и путевима.
Чак су и највеће медијске, новинске и телевизијске куће тек након пола дана успеле да стигну до великих градова који су се после земљотреса претворили у пакао због срушених аеродрома и затворених путева. Пола дана након катастрофе милиони људи су на снежним, кишним и вјетровитим улицама, уплашени и љути, чекали помоћ.
Према подацима које је изнијела држава, земљотрес је погодио око 13.5 милиона људи. Оно што ову катастрофу чини још страшнијом (апокалиптичном) јесте други земљотрес јачине 7.7 степени који је ударио девет сати након првог, ноћног земљотреса од 7.8 степени.
Овај други земљотрес, чији је епицентар био удаљен око сто педесет до четири стотине километара од епицентра првог, приредио је хорор сцене милионима људи који су већ били на улицама због накнадних потреса од првог земљотреса. Маса која је на улицама тражила помоћ или парче хљеба, која се вратила на рушевине шеснаестоспратница да голим рукама скупља остатке, и која је тражила топло, затворено мјесто за склониште, снимала је мобилним телефонима зграде које су се од другог земљотреса брзо, у облаку прашине, рушиле као куле од карата, узвикујући повремено: “Боже, Боже!“ Много је људи објавило ове гротескне хорор слике на друштвеним мрежама без коментара, без једне реченице, чак и без иједне ријечи.
Примијетио сам да те сцене земљотреса произашле из катастрофе не само да откривају један осјећај солидарности и узајамне помоћи који тера сузе на очи, већ подстиче њихове инстинкте да дијеле, траже друге свједоке, оставе траг и да се огласе. У центру сваког великог града под рушевинама сви којима је пружен микрофон да нешто кажу викали су: “Снимај, снимај, треба нам помоћ, треба нам хљеб, гдје је влада, гдје су спасилачке екипе?!“
Помоћ је послана, али камиони с њом су на стотине километара од регија које је задесио земљотрес, сатима чекају под снијегом на закрченим путевима. Они који су изгубили свој дом, породицу, своје вољене, све што су имали, виде да нико не интервенише на пожаре који су избили у њиховим градовима и заустављају владина возила, полицију, службенике које спазе, па почињу да се буне. Никада раније нисам видио да је народ толико бесан.
Овај земљотрес је највећи који је задесио Турску у последњих осамдесет година. Што се тиче великих земљотреса које сам ја доживио из ближа или из далека још од мог дјетињства, то је четврти. Након земљотреса који је задесио Мраморно море 1999-те, испуњен осјећањем одговорности и кривице отишао сам у Јалову, један од градова који је био сравњен са земљом.
Сатима сам ходао међу рушевинама говорећи да ћу можда моћи да подигнем неки камен, а вратио сам се не могавши никоме да помогнем. Из порука постављених на друштвеним мрежама сазнајем и да у највећим градовима уништеним земљотресом има доктора који су самоиницијативно дошли из далека да помогну, међутим не постоји ауторитет, нико задужен да их усмјери. Још једна ствар коју народ не може да прихвати је и да су неке од државних болница срушене.
Двије су поруке које шаљу они који на друштвене мреже, не остављајући никакав коментар, каче видео клипове снимљених апокалиптичних сцена катастрофе и ужаса земљотреса који су доживјели у својој кући. Прва је она која се изражава чуђењем и њиховим позивом Богу: запањујућа, шокантна величина катастрофе. Веома је тешко да човјек сачува хладнокрвност, способност да доживи своја уобичајена свакодневна осјећања, те да логично поступа пред оваквим ужасом. Због тога је присутан спонтани осјећај солидарности и узајамног помагања. Али зато је друга порука, осјећање напуштености, очајања и неспремности које је осјетила цијела држава, застрашујућа колико и земљотрес.
Народ заскакује спасилачке екипе које прве стижу, са “Гдје сте до сада!“…
