Istorija je neobična disciplina. U traganju za istinama prošlosti utvrđuje neke reperne tačke koje svakom njenom akteru omogućavaju da u nekom vremenu bude u pravu. Potom se slepo drže tih događaja i tumačenja svesni da bi širi kontekst umanjio značaj njihovih argumenata.

Krivotvorenje istorije staro je koliko i sama istorija. Prekretnice, datumi, sva ta opijenost i opterećenost istorijom, sva ta uznesena stanja poput vradžbina stvaraju kvazisvetove u kojima je njihov kreator jedini u pravu. Lažna slika i reč zasenjuju, kaže Mefisto.

Kada političari kroče na teren istorije, vrca na sve strane. Danas se revizija istorije aktuelizuje kao moćan instrument dobijanja podrške naroda kojem se rasplamsavaju osećanja patriotizma zbog zločina i nepravdi koje su pretrpeli u prošlosti. Posledice takvog angažmana su mnogo dugoročnije od njihovog kratkoročnog interesa.

Najčešći rezultat nesposobnosti suočavanja s celinom istorije je stvaranje svesti o sopstvenoj izuzetnosti koja traži konzervativizam da je čuva i nacionalizam da je brani od „spoljnog neprijatelja”. Olako se zaboravlja da je ono „naše” nekada bilo „njihovo”, i obrnuto. Kao što se pamti ono što su učinili „nama”, a potiskuje šta smo mi učinili „njima”.

Količina istorije po glavi stanovnika omogućava da još razglabamo o ulozi Vuka Brankovića na Kosovu, a pravu riznicu svađa nudi Drugi svetski rat. Ustašija i četništvo prekrivaju slavne pobede partizana koji se ponižavajuće identifikuju kao „komunjare”.

U školi jedva da sam nešto učio o Prvom svetskom ratu. Kad je pukla demokratija, kad su zarad svesrpskog okupljanja izjednačena prava partizana i četnika, počeo sam da spoznajem veličanstvenu tragediju Velikog rata. Onda su pobednici Drugog rata doživeli recikliranu sudbinu pobednika Prvog. Nema ih, kao da su kužni. Pominjanje antifašizma više je deo obaveznog sastava zbog Evropljana, nego potrebe da se saznaju istine. Nova generacija je uskraćena. Istoriji stalno nedostaje neko poglavlje koje propagandisti uz pomoć svojih istoričara eliminišu.

Po školama regiona uče se sasvim različite istorije, a sve „naše” su isključivi izvor istine. Istoričari se takmiče u trci ko će „argumentovano” opisati prošlost kako bi zaradili poene kod političara savremenosti.

Komemorativni pejzaži se stalno menjaju, bez obzira na to da li je reč o etosu pobede ili tragici poraza. Sinoptička karta Balkana ukazuje da se tamni oblaci prošlosti neće skoro povući.

Svaka revizija ima svoje toksično zračenje. Rat u Ukrajini jednom će se završiti, ali koliko Ukrajinaca neće zaboraviti kako im je Vladimir Putin negirao nacionalni, verski i kulturni identitet izjednačavajući ga s ruskim i tvrdio da je Vladimir Lenjin izmislio Ukrajinu. Koliko Rusa neće oprostiti što su im sinovi i braća stradali od vatre Ukrajinaca?

Zar isto ne važi za Srbe i Hrvate? Decenijama su prvi čekali da se drugi jasno odrede prema Jasenovcu. Onda su Srbi zapali u istu zamku istorije negirajući genocid u Srebrenici. Na scenu su se vratili Mile Budak i Dimitrije Ljotić.

Koliko bi svima bilo lakše da se Hrvati suoče s Jasenovcem i da priznaju masovni egzodus Srba tokom „Oluje” 1995? Zar Srbima ne bi bilo bolje da svoju javnost informišu šta su tokom balkanskih ratova 1912–1913. radili Arbanasima ili da prihvate oporu činjenicu da su pripadnici njihovog naroda u Srebrenici počinili prvi genocid posle Drugog svetskog rata?

Neko bi morao da ima hrabrosti da prvi povuče okidač istorije jer se u suprotnom upada u pomrčinu pseudomitologije i falsifikovanje prošlosti. Zakovanost u ispravnosti sopstvene istorije i ignorisanje faktografije najčvršće su pretpostavke antimodernosti koja sprečava istinske integracije u svetskoistorijske tokove.

To što te hrabrosti nema je zbog implikacija u sadašnjosti. Rusija nikada nije institucionalizovala sećanje na zločine države protiv miliona svojih građana tokom Staljinove strahovlade. Kako osuditi pogrome, a ništa ne reći o progonu disidenata i fizičkim likvidacijama političkih protivnika?

Si Đinping piše novu istoriju KP Kine da bi danas u partijska dokumenta vraćao Mao Cedunga bez ikakvog kritičkog osvrta na pogubnosti Kulturne revolucije ili izazivanja gladi od koje su stradali milioni? Stari kult neophodan je zbog novog.

Prošlost nastavlja da zrači. Turska ni danas ne pomišlja da prizna genocid nad 1,5 miliona Jermena 1915. Vremenom su se genocidi umnožavali, mada nikada u razmerama godina Šoa, kako Jevreji nazivaju Holokaust i likvidaciju šest miliona ljudi.

Francuski predsednik Emanuel Makron je 2021. u Kigaliju, glavnom gradu Ruande, zatražio oproštaj zbog masakra ekstremista Tutsija nad manjinskim Hutuima, u kojem je 1994. ubijeno blizu milion ljudi. „Francuska nije slušala one koji su je upozoravali na predstojeći masakr u Ruandi i de fakto je stala uz ’genocidni režim’”.

Njegove reči deluju kao prozivka Holandiji, čiji su vojnici iz sastava Unprofora nemo posmatrali kako snage generala Ratka Mladića odvode na streljanje blizu 9.000 bošnjačkih muškaraca u Srebrenici, koju je trebalo da čuvaju kao zaštićenu zonu.

Evropa počinje da prepoznaje neke grehe prošlosti. Belgijanci su 2020. uklonili više spomenika kralju Leopoldu Drugom, tokom čije je krvave vladavine Kongom stradalo oko osam miliona Afrikanaca. Nemačka se prošle godine izvinila zbog masakra naroda Herero 1904–1908, u vreme dok je bila vladar u današnjoj Namibiji.

Zločini i nepravde kolonijalnih vremena zaslužuju barem izvinjenje. Mogli bi to da učine kraljica Elizabeta Druga ili španski kralj Felipe Šesti. Ima tu još mnogo perfidnosti i licemerstva, odbijanja da se finansijskom pomoći nadoknadi barem minimalni deo otetot bogatstva, ali za pohvalu je da se novim generacijama obezbedi da saznaju bolne istine o onome što su činili njihovi preci.

U Kanadi se papa Franja tokom nedavne posete izvinio zbog učešća Rimokatoličke crkve u brutalnim zloupotrebama dece domorodačkog porekla po verskim školama pre jednog veka.

Amerika je vreme ropstva, koje je postavilo temelj rasnoj segregaciji, počela ozbiljno da preispituje pošto je crnog Amerikanca ubio beli policajac u Mineapolisu 2020. Uklonjeni su mnogi spomenici generalu Robertu Liju, koji je predvodio južnjake. Žrtva bi mogao da bude i spomenik „Kopljanik i strelac” Ivana Meštrovića u Čikagu. Kritikuju ga zbog „romantizovanog i redukovanog prikaza Indijanaca”, što navodi na „rasizam, ropstvo i genocid”.

„Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost!”, pisao je Džordž Orvel u romanu „1984”. Na Balkanu se slepo drže ove rečenice, svako na svoj način.